Pantelićev Georeport

Da li je iz Srbije krenula demokratska revolucija koja može da promeni svet? Veljko Lalić i Željko Pantelić u specijalnom Georeportu o pobedi studenata, granicama političke promene i Americi pred izbore za Kongres.Razgovor je trebalo da bude o američkim izborima. Počeo je pitanjem šta se zapravo dogodilo u Srbiji i pretvorio se u raspravu o tome može li jedna generacija trajno da zaštiti zemlju od autokratije. Veljko Lalić zastupa tezu da je studentski pokret promenio sam sistem i da značaj tog iskustva prevazilazi Srbiju. Željko Pantelić upozorava na sposobnost starih struktura da opstanu i pita šta je potrebno da izborna pobeda postane uređena demokratska država.Od Petog oktobra i nasleđa Osme sednice, preko horizontalne demokratije i povratka ljudi iz dijaspore, do Evropske unije, Rusije i Kine: u čemu se njih dvojica slažu, a gde počinje spor?U američkom delu razgovora govore o Donaldu Trampu, borbi za Kongres, Teksasu, novoj političkoj generaciji, Ilonu Masku i uticaju velikih tehnoloških kompanija. Povezuje ih pitanje koje se vraća tokom cele epizode: ko danas ima snagu da promeni pravila politike?

Prvi veliki test za novu vlast u Beogradu biće spoljna politika. Između ostalog i zato što će za promene na unutrašnjem planu – pravosuđe, policija, mediji, sprovođenje istraga za visoku korupciju, zloupotrebu položaja, trgovinu uticajem, obračun sa organizovanim kriminalom – biti potrebno mnogo više vremena, rada i truda, a tek će se čekati poduže na konkretne rezultate reformi i pravosudnih postupaka. Dovoljno je pogledati šta se dogodilo u Mađarskoj, koja je bila u sličnoj situaciji kao Srbija.

Ušli smo u turbulentnih 40 dana tokom kojih nas čekaju izbori u Izraelu, Sjedinjenim Američkim Državama i na kraju u Španiji. U prethodnoj epizodi smo se bavili Španijom, u ovoj Izraelom, a sledeće nedelje ćemo imati specijal o Sjedinjenim Američkim Državama sa Veljkom Lalićem. Na kraju ovog Georeporta reći ćemo i par reči o izborima u Srbiji.

Dobrodošli u CLV izdanje Georeporta na kanalima Velikih priča.“Volim mnogo Francusku, ali je volim previše da bih bio nacionalista“, čuvena je rečenica Alberta Kamija, francuskog pisca, filozofa, nobelovca. Ako bismo sledili Kamijevu osvetljenu stazu, mogli bismo da zaključimo da u Evropi sve manje ljudi previše voli svoju zemlju. Čini se da nije moguće voditi politiku koja nije bazirana na treš ili fetiš nacionalizmu, koji se prodaje kao vrhunski patriotizam, a u multietničkim zemljama najveća etnička grupa ga često plasira kao „građanski koncept“.Jačanje ekstremne desnice i agresivnog nacionalizma na Starom kontinentu ima tri, uslovno rečeno, oca: pogrešna imigrantska politika, maligna propaganda Rusije i cilj desničarskih snaga bliskih Trampovoj administraciji da zaustave proces federalizacije EU i da kreiraju Evropu nacija, gde bi od EU ostalo samo jedinstveno tržište i ništa više.Nesposobnost tzv. mejnstrim vladajućih stranaka u EU da vode efikasne i svrsishodne imigracione politike, kao i nerazumevanje za najsiromašnije i najmanje obrazovane slojeve društva, koji imigrante vide kao nelojalnu konkurenciju na tržištu rada, privilegovanu grupu za socijalna davanja i pretnju za bezbednost, odnosno kao izvor kriminala, gurnuli su nekada tradicionalno levičarsko biračko telo u ruke ekstremne desnice.Sa novom političkom geografijom u Evropskom savetu, kojom bi dominirale evroskeptične desničarske snage, više ne bismo imali agendu čiji je cilj dublja integracija EU i eventualna implementacija agende Marija Dragija, već promenu političkog pravca ka tzv. Evropi nacija, a to znači, na srednji i dugi rok, pripremu za sukobe između evropskih zemalja nakon jednog veka mira i prosperiteta.

Rusofilski analitičari u EU i SAD, nema ih samo u Srbiji, i dalje prognoziraju, ili, bolje rečeno, priželjkuju brzu pobedu Rusije nad Ukrajinom i pored toga što ih vreme „džentlmenski“ demantuje već četiri i po godine. Međutim, postoji i druga strana medalje. Varaju se i oni koji misle da će, bez obzira na to kako se rat završi, Rusija izaći toliko oslabljena da neće više predstavljati pretnju EU. Čak i da Putinov režim izgubi rat sa Ukrajinom, on ostaje glavni strateški problem EU.

Odlazeći predsednik Francuske Emanuel Makron jeste uspeo u nameri da oslabi, gotovo obesmisli, umerenu desnicu i umerenu levicu, ali je istovremeno proizveo mnogo veću kolateralnu štetu jer je delegitimizujući socijaliste i republikance ojačao ekstremnu desnicu i radikalnu levicu, otvarajući put za Marin Le Pen i Žan-Lika Melanšona. Drugo negativno nasleđe Makrona biće veoma nestabilan politički sistem budući da je došlo do „balkanizacije“ partijske panorame i budući stanovnik Jelisejske palate neće imati otvoren put za dobijanje većine u Nacionalnoj skupštini, čak i u slučaju da raspiše vanredne izbore, što je vrlo verovatno imajući u vidu aktuelni parlamentarni sastav.Od izbora za Evropski parlament i zatim prevremenih parlamentarnih izbora Francuska se nalazi u konstantnoj političkoj krizi budući da u Nacionalnoj skupštini ne postoji stabilna većina. Predsednik Makron je u drugom mandatu promenio pet premijera za četiri godine, nešto što se u Francuskoj nije videlo još iz perioda Četvrte republike neposredno posle Drugog svetskog rata.Predsednička izborna kampanja u Francuskoj je već počela, a ritam kampanje kao i teme diktiraju ekstremna ultranacionalistička desnica i radikalna islamo-levica. Vrlo je indikativno da se pripadnici Nacionalnog okupljanja ljute kada ih definišu kao ekstremnu desnicu, baš kao i članovi Nepokorene Francuske koji odbacuju definiciju „islamo-levičara“.

Saudijska Arabija i Iran su dva suprotna sveta i pored toga što su veoma mlade nacije imajući u vidu da je prosečna starost u obe zemlje oko 30 godina.U novom „Georeportu“ Željko Pantelić objašnjava koje su sličnosti i razlike između dva režima i ko će pobediti u trci za prevlast – koja se seli i na atomski nivo.Obe zemlje su diktature, surove i bezobzirne, razlika je u tome što kraljevska familija u Rijadu kupuje privilegijama i blagostanjem društveni konsenzus i vernost podanika, dok teokratski režim u Teheranu nema ni prirodna bogatstva ni druge izvore prihoda koji bi mu omogućili da kupuje poslušnost građana i zato upotrebljava brutalnu silu, uključujući javna vešanja disidenata i slobodoljubivih ljudi.

Sporazum Izraela i Grčke nazvan „Ahilov štit“ odgovor je Atine i Jerusalima na neoimperijalnu politiku Turske, odnosno prva konkretna akcija mediteranskih zemalja koje ne žele da sede skrštenih ruku dok Ankara uspostavlja kontrolu nad istočnim Mediteranom.U novom „Georeportu“ Željko Pantelić objašnjava kako su Turska i Izrael od dobrih odnosa, pa čak i susreta Netanjahua i Erdogana, stigli do ovoga gde su sada.Do radikalne promene dolazi u poslednjih par godina sa potpisivanjem Avramovih sporazuma, ratom u Gazi, svrgavanjem režima Bašara el Asada u Damasku u režiji Turske, zauzimanjem Nagorno-Karabaha i proterivanjem Jermena, i na kraju vojnom intervencijom protiv Irana, ili bolje rečeno turskim osujećivanjem plana Izraela da upotrebi Kurde kao trupe na terenu u gašenju Islamske Republike i rađanju nove Persije.Pročitajte: Uloga Grčke u sukobu Turske i Izraelahttps://velikeprice.com/svet/plava-otadzbina-uloga-grcke-u-sukobu-turske-i-izraela/Samo za publiku Georeporta — 60% popusta na pretplatu:https://velikeprice.com/georeport-special-action/